Mama se izgubila…
Pre odprilike dve godine stajala sam u beznadju u mojoj kuhinji, sa morem obaveza, neispavana, raščupana, sa jednim detetom na rukama, a drugim obavijenim oko moje noge i pripremala doručak. Tih dana sam konstantno osećala bes i ljutnju u sebi jer ništa više nije bilo kao pre, u meni se stvaralo ogromno gušenje koje me okruživalo sa svih strana sve više.
Stajala sam tako i čekala. Čekala na bolje dane, vedrije, na muža da dodje sa posla, na razumevanje, na shvatanje, na spas… Dok sam tako čekala proganjala me je jedna misao konstantno, misao kratka ali jako uporna:
“ Šta se meni desilo? ”
I iz dana u dan, dok sam tako čekala ona je dolazila i dolazila, i nije mi dala da dišem, celu me je obuzela. Kada me je prepravila shvatila sam, da sam čekala ne na druge nego na sebe, na ljubav prema sebi. Na ponovo radjanje ljubavi unutar mene.
O da! Mama se izgubila, zaboravila da je u redu biti neorganizovana, da je u redu ne stizati sve kao pre, da je u redu kasniti, menjati mišljenje, oprostiti sebi, pustiti druge ljude i početi voleti opet sebe.
Mama je zaboravila na sebe, jer je postala odgovorna ne samo za jedno, već za dva prelepa bića, zbog čega je celu sebe posvetila njima.
Odlukom:“ Dosta je!!! ” mama se polako vraćala, polako dolazila nazad svojoj pravoj prirodi. Krenuvši sa smehom, osluškivala je šta je raduje, usrećuje, uzbudjuje, stvara mir u njoj.
Primerom svoje dece, mama je krenula bebećim koracima vraćati se sebi. Zahvalna svaki dan što je uspela vratiti maleni deo sebe, dala je lično sebi zasluge i nije više čekala nikoga, jer je svesna da je upravo ONA odgovorna za svoj život i ona ga može slikati onako kako ona želi.
Svaka od nas to i jeste…
Zato, draga mama, koja sada ovo čitaš želim da ti kažem da je u redu. U redu je da si tu gde jesi, diši, osvesti, nije ništa pogrešno. Nisi sama, toliko nas je istih, bitno je da se razumemo. Kreni, pleši, vreme je…
Volim te.
Tvoja,
